Abstract
<jats:p>U pluralinim društvima multietničnost društva se često doživljava kao pretnja stabilnosti i društvenoj koheziji. Ovakav stav ne zastupaju samo pojedini politički akteri, već je prisutan i u političkoj teoriji, različiti teoretičari smatraju da je za stabilno funkcionisanje liberalno-demokratskih institucija, ako ne neophodno, onda svakako poželjno, da države budu kulturno i nacionalno homogene. Međutim, pojava uspešnih multietničkih demokratija, kao što su Švajcarska i Belgija, dovodi u pitanje ove tvrdnje i pokazuje da etnička raznolikost ne mora biti prepreka demokratskom razvoju. Sve veći broj teoretičara unutar liberalne tradicije prihvata multietničnost kao neizbežnu društvenu realnost i zalaže se za razvoj institucionalnih mehanizama koji bi prevazišli strukturne prepreke i nejednakosti sa kojima se pripadnici nacionalnih manjina suočavaju u tradicionalnim nacionalnim državama (Smith, 2014: 15). Teorija multikulturalizma nam daje dva važna uvida: prvo, da državne/nacionalne institucije promovišu nacionalnu kulturu i da su uređene u skladu sa potrebama i interesima titularne nacije, čime je mit o etnokulturalnoj neutralnosti države je srušen; drugo je da individualna prava utkana u koncept građanstva nisu dovoljna i ne mogu na adekvatan način rešiti nejednakost položaja sa kojim se suočavaju pripadnici manjinskih zajednica.</jats:p>