ПИТАЊЕ РЕФЕРЕНЦЕ И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ У КИШОВОЈ ПРИЧИ ,,ГРОБНИЦА ЗА БОРИСА ДАВИДОВИЧА”

<jats:p>У овом раду истражујемо сложен однос између историје и фикције у причи ,,Гробница за Бориса Давидовича” Данила Киша, с посебним освртом на начине на које се историјска чиње- ница трансформише у симболички и етички наративни чин. Полазећи од теоријских поставки Линде Хачион, Пола Рикера, Брајана Мекхејла и Лубомира Долежела, у раду се показује да Кишова проза функционише као пример постмодерне историо- графске метафикције, која истовремено користи и преиспитује документарне и историјске стратегије приповедања. Анализа показује да у Кишовом тексту документ не представља доказ истине, већ средство њене проблематизације, као и да је „исти- нитост фикције” заснована на етичкој доследности и унутрашњој логичности фикционалног света. Кишова употреба историјских реалема, фуснота, архивских материјала и стварних личности не служи верификацији прошлости, већ грађењу новог облика памћења у којем се преплићу историја, књижевност и морална свест. У том смислу, књига прича Гробница за Бориса Давидовича превазилази границе жанра и постаје простор етичке рефлексије о могућности представљања истине у времену идеолошких мани- пулација и заборава.</jats:p>