ОД ПРИРОДНЕ КА ГНОМИЧКОЈ ВОЉИ: РАНА ЕТИЧКА КОНСТИТУЦИЈА (НА ГРАЂИ АНДРИЋЕВЕ ДЕЦЕ)

<jats:p>У овом раду разматра се структура слободне воље у Андрићевој збирци одабраних приповедака Деца, полазећи од антрополошке дистинкције Максима Исповедника између природне и гномичке воље, која омогућава аналитичку суптилност, недовољно обухваћену кантовским појмом аутономије. Природна воља означава онтолошку усмереност човека ка добру, независну од појединачних изборних колебања, док гномичка обухвата домен навике, неодлучности и етичке дезоријентације формиране у историјском и психолошком искуству. У Андрићевом наративу преласка из детињства у рану адолесценцију приказан је процес постепене етичке конституције субјекта, у којем се гномичка воља обликује кроз сусрет са страхом, неправдом и логиком света одраслих. Деца нису представљена као носиоци идиличне невиности, већ као субјекти чија се изворна усмереност ка добру постепено нарушава увођењем могућности погрешног избора.</jats:p>